Grejem Hil: gospodin sa brkovima i jedini osvajač trostruke krune motorsporta

Kasni početak i neverovatan ulazak u svet brzine

Za razliku od većine svojih savremenika koji su od ranog detinjstva maštali o trkačkim automobilima, Norman Grejem Hil je u svet brzine ušao sasvim slučajno i izuzetno kasno. Rođen u Hampstedu, u Londonu, 15. februara 1929. godine, Hil je u mladosti pokazivao znatno veće interesovanje za muziku i veslanje. Bio je strastveni član Londonskog veslačkog kluba, a boje tog kluba – tamnoplava pozadina sa belim veslima – ostaće zaštitni znak njegove kacige tokom čitave trkačke karijere. Zapravo, Hil nije čak ni položio vozački ispit sve dok nije napunio dvadeset četiri godine, što je podatak koji deluje potpuno neverovatno za jednog budućeg svetskog šampiona.

Njegov susret sa moto-sportom dogodio se 1953. godine kada je u novinama video oglas za trkačku školu na stazi Brends Het. Platio je pet šilinga za jedan krug u malom bolidu Formule 3 i istog trenutka ostao opčinjen osećajem kontrole i brzine. Odlučio je da napusti svoj stabilan posao inženjera u kompaniji Smits i posveti se trkanju. Pošto nije imao novca, počeo je da radi kao mehaničar u tek osnovanoj kompaniji Lotus Kolina Čapmena, trgujući svojim radom za priliku da povremeno sedne za volan. Njegova upornost i mehaničarska snalažljivost ubrzo su ga dovele do mesta zvaničnog vozača, čime je započela jedna od najživopisnijih karijera u istoriji Formule 1.

Prva slava sa BRM-om i osvajanje šampionata 1962. godine

Nakon nekoliko teških godina u Lotusu, gde su bolidi bili brzi ali izuzetno nepouzdani i krhki, Hil je 1960. godine doneo odluku da pređe u tim BRM (British Racing Motors). BRM je u tom trenutku važio za ekipu koja je trošila ogromne količine novca bez ikakvih konkretnih rezultata. Mnogi su smatrali da je to loš potez za Hila, ali se pokazalo da je njegova radna etika i inženjersko razumevanje bilo upravo ono što je ovom timu trebalo. Grejem je proveo bezbroj sati testirajući bolide, radeći sa mehaničarima na poboljšanju šasije i motora, pretvarajući BRM u respektabilnu mašinu.

Trud se isplatio 1962. godine. Za volanom modela BRM P57, Hil je započeo sezonu pobedom na Velikoj nagradi Holandije. Njegov glavni rival te godine bio je genijalni Džim Klark u revolucionarnom Lotusu 25. Klark je bio brži na stazi, ali je Hilova konstantnost i pouzdanost BRM-a donela prevagu. Borba za titulu rešena je na poslednjoj trci sezone u Južnoj Africi. Klark je vodio sa ubedljivom prednošću dok mu iz motora nije iscurelo ulje, što je omogućilo Hilu da preuzme vođstvo, pobedi na trci i osvoji svoju prvu šampionsku titulu, ujedno donoseći i prvu konstruktorsku titulu za BRM.

"Pobeda u šampionatu nije samo stvar brzine na stazi u nedelju popodne. To je kulminacija bezbrojnih sati provedenih u tišini garaže, kada svi drugi odu kući, a vi ostajete da tražite onu stotinku sekunde koja pravi razliku između pobednika i gubitnika." – Grejem Hil

Prelazak u Lotus i legendarno partnerstvo sa Kolinom Čapmenom

Posle nekoliko uspešnih godina u BRM-u, tokom kojih je tri puta uzastopno završavao kao vicešampion iza Džona Sertisa i Džima Klarka, Hil se 1967. godine vratio u Lotus. Kolin Čapmen je kreirao super-tim spojivši dvojicu najboljih britanskih vozača, Hila i Klarka. Te sezone predstavljen je i legendarni Lotus 49, opremljen motorom Ford Cosworth DFV, koji će obeležiti naredne dve decenije u Formuli 1. Ipak, sezona 1968. počela je najcrnjim mogućim scenariom – u aprilu te godine, na trci Formule 2 u Hokenhajmu, poginuo je Džim Klark, čovek koga su smatrali nepobedivim.

Gubitak Klarka potpuno je paralisao Lotus i celokupnu sportsku javnost. Kolin Čapmen je bio toliko slomljen da je razmišljao o gašenju tima. U tom kritičnom trenutku, Grejem Hil je preuzeo ulogu vođe. Svojom harizmom, profesionalizmom i smirenošću uspeo je da ujedini demoralisane mehaničare i inženjere. Uprkos novoj tragediji kada je na treningu u Indijanapolisu poginuo njihov klupski kolega Majk Spens, Hil je nastavio da vozi sa neverovatnim fokusom. Osvojio je trke u Španiji i Monaku, a titulu obezbedio trijumfom na poslednjoj trci u Meksiku. Osvajanjem ovog šampionata, Hil je spasio Lotus od propasti i obezbedio sebi status istinskog heroja.

Tragedije u Monaku i zvanje gospodina Monaka

Tokom šezdesetih godina prošlog veka, jedna staza je postala sinonim za ime Grejema Hila – ulična staza u Monte Karlu. Velika nagrada Monaka oduvek je važila za najprestižniju i najtežu trku u kalendaru, gde nema mesta za greške i gde do izražaja dolazi čista veština vozača. Hil je na ovim uskim ulicama ostvario svoje najveće uspehe, zabeleživši pet pobeda (1963, 1964, 1965, 1968, 1969). Zbog ove neverovatne dominacije, svetski mediji su mu dodelili nadimak "Gospodin Monako" (Mr. Monaco).

Njegova najpoznatija pobeda u Monaku dogodila se 1965. godine. U ranom delu trke, Hil je morao da skrene na pomoćni put kako bi izbegao sporiji bolid koji se okrenuo ispred njega. Izašao je iz bolida, sam ga gurnuo unazad kako bi se vratio na stazu, a zatim započeo epsku poteru sa začelja. Vozeći brže od bilo koga tog dana, postavljao je rekord za rekordom staze, pretičući rivale jednog po jednog, da bi na kraju trijumfalno prošao kroz cilj kao pobednik. Ta trka je postala deo legende i savršeno je oslikavala njegovu borbenost i nepokolebljivi duh koji nije priznavao poraz.

Potraga za trostrukom krunom: Indijanapolis 500 i Le Man

Ono što Grejema Hila izdvaja iznad svih ostalih velikana motosporta jeste njegova svestranost i želja da se dokaže u različitim disciplinama. Nakon što je osvojio Formulu 1, okrenuo se američkoj sceni. Godine 1966. debitovao je na čuvenoj trci Indijanapolis 500 vozeći za tim Lole. Kao debitant (rookie), Hil je uspeo da izbegne rane incidente na stazi, zadrži hladnokrvnost i trijumfuje na ovoj ovalnoj stazi dugoj 500 milja, postavši prvi Britanac koji je pobedio na "Brickyard-u" još od vremena Džima Klarka.

Poslednji deo slagalice za osvajanje Trostruke krune bila je trka 24 sata Le Mana. Hil je učestvovao na ovoj trci nekoliko puta tokom pedesetih i šezdesetih godina, ali bez većeg uspeha. Konačno, 1972. godine, prihvatio je poziv francuskog tima Matra da vozi model MS670 zajedno sa lokalnim herojem Anrijem Peskarolom. U trci obeleženoj kišom i teškim uslovima na stazi, Hil i Peskarolo su odvezli savršenu trku i pobedili sa velikom prednošću. Ovim trijumfom, Grejem Hil je postao i do danas ostao jedini vozač u istoriji čovečanstva koji je osvojio tri najveća dragulja svetskog automobilizma: šampionat Formule 1 (ili VN Monaka), Indijanapolis 500 i 24 sata Le Mana.

Osnivanje sopstvenog tima i prerani tragični kraj

Krajem karijere, nakon teške nesreće na Velikoj nagradi SAD 1969. godine u kojoj je polomio obe noge, Hil više nije mogao da se takmiči na najvišem nivou. Međutim, njegova strast prema sportu nije jenjavala. Godine 1973. osnovao je sopstveni tim pod imenom Embassy Hill, sponzorisan od strane duvanske industrije. Tim se mučio sa sopstvenim dizajnom bolida, a Hil je zvanično objavio povlačenje iz kokpita nakon što nije uspeo da se kvalifikuje za Veliku nagradu Monaka 1975. godine – stazu na kojoj je nekada bio neprikosnoveni kralj. Od tog trenutka, posvetio se isključivo vođenju tima i razvoju mladog britanskog talenta Tonija Brajza.

Nažalost, sudbina je imala tragičan plan. Dana 29. novembra 1975. godine, vraćajući se sa testiranja na stazi Pol Rikar u Francuskoj, Hil je pilotirao svojim privatnim avionom Piper Aztec. Pored njega, u avionu su bili vozač Toni Brajz i još četiri člana tima. Prilikom pokušaja sletanja na aerodrom Elstri kod Londona, u uslovima izuzetno guste magle i loše vidljivosti, avion je zakačio krošnje drveća i srušio se na golf teren. Svih šest osoba u avionu je poginulo. Britanska i svetska javnost bile su u šoku. Čovek koji je preživeo bezbroj opasnosti na trkačkim stazama širom sveta, izgubio je život na samo nekoliko milja od svog doma, ostavivši iza sebe neizbrisiv trag i legendu o džentlmenu sa prepoznatljivim brkovima i nepokolebljivim duhom.[^1]

[^1]: Detalji o avionskoj nesreći i statistici iz Monaka preuzeti su iz izveštaja Odeljenja za istragu vazduhoplovnih nesreća Velike Britanije (AAIB) i zvanične istorije FIA.