Alan Džons: nepokolebljivi šampion koji je doneo prvu krunu taboru Vilijamsa

Alan Džons (Alan Jones) je ostao upisan u zlatnu istoriju Formule 1 kao čovek koji je transformisao ekipu Vilijams (Williams) iz hrabre grupe autsajdera u dominantnu mašineriju za pobede. Njegov uspon do vrha nije bio lak, niti je bio posut ružama. Rođen u Melburnu, u Australiji, Džons je morao da se bori za svaki pedalj prostora na evropskoj trkačkoj sceni, često spavajući u zadnjem delu kombija i radeći kao mehaničar kako bi finansirao sopstvene snove. Taj teški put oblikovao je njegov trkački stil: agresivan, direktan, bez trunke kalkulacije i iznad svega – izuzetno brz. Kada se njegov nepokolebljivi duh spojio sa inženjerskim genijem Patrika Heta (Patrick Head) i vizijom Frenka Vilijamsa (Frank Williams), rođena je jedna od najuspešnijih dinastija u istoriji motorsporta.

Džons nije pripadao eri vozača koji su tražili izgovore u tehnici ili lošim uslovima. Njegova filozofija je bila jednostavna: stisnuti gas do kraja, kočiti što je kasnije moguće i nametnuti svoju volju rivalima na stazi. Njegova robusna građa i neverovatna fizička kondicija omogućile su mu da lakše od drugih podnosi brutalne napore u bolidima koji su krajem sedamdesetih počeli da koriste efekat tla (ground effect). Džons je postao simbol jedne ere – one u kojoj su se trke dobijale sirovom snagom, hrabrošću i neumoljivom odlučnošću, bez modernog PR pakovanja i političke korektnosti koja je kasnije preplavila sport.

Put od australijskih prašnjavih staza do evropskih snova

Alan Džons je rođen 2. novembra 1946. godine u Melburnu. Njegov otac, Sten Džons, bio je uspešan trkač u Australiji tokom pedesetih godina prošlog veka, osvojivši i prestižnu Veliku nagradu Australije 1959. godine. Sten je u malom Alanu rano probudilo strast prema brzinama, ali mu je takođe preneo i realističan, često surov pogled na motosport. Uspeh u Australiji bio je svetlosnim godinama udaljen od glamura i prilika koje je nudila Evropa. Mladi Džons je shvatio da, ukoliko želi da uspe na svetskoj sceni, mora da napusti domovinu i krene praktično od nule na Starom kontinentu. Godine 1967. spakovao je kofere i sa minimalnim finansijskim sredstvima otišao u Veliku Britaniju.

Početak u Evropi bio je sve samo ne lak. Džons je godinama tavorio u nižim formulama, suočavajući se sa stalnim nedostatkom novca i nedostatkom konkurentnih bolida. Radio je sve poslove koji su mu dolazili pod ruku – od prodaje polovnih automobila do sklapanja trkačkih šasija u hladnim radionicama širom Engleske. Njegova upornost se konačno isplatila sredinom sedamdesetih godina kada je dobio priliku u Formuli 3. Njegov beskompromisni stil vožnje i odbijanje da se preda pred bogatijim rivalima privukli su pažnju Harija Stilera, koji mu je obezbedio debi u Formuli 1 1975. godine u privatnom Heskethu, pre nego što je tim upao u finansijske probleme.

Nakon kratkih epizoda u Heskethu i Hilu (Hill), taboru koji je vodio dvostruki šampion Graham Hil, Džonsova karijera je dobila zamajac kada je zamenio povređenog Žakija Iksa u timu Volter Volf Rejsing (Walter Wolf Racing). Pravi proboj dogodio se 1977. godine kada je potpisao za tim Šedou (Shadow). Na kultnoj stazi Osterreichring, po kišnim i izuzetno promenljivim uslovima koji su eliminisali mnoge favorite, Džons je ostvario svoju prvu pobedu u karijeri. Bio je to šok za čitav padok, ali i jasan signal da je Australijanac sazreo za velika dela. Njegov talenat, uparen sa fizičkom snagom koja je bila retkost u to vreme, učinio ga je najpoželjnijim slobodnim vozačem na tržištu, otvarajući mu vrata za pregovore sa novim projektima.

Saradnja sa Frenkom Vilijamsom: rađanje nove sile u Formuli 1

Prekretnica u Džonsovoj karijeri, a i u istoriji Formule 1 uopšte, dogodila se krajem 1977. godine kada ga je kontaktirao Frenk Vilijams. Frenk je tek osnovao novu ekipu pod nazivom Williams Grand Prix Engineering, nakon što je izgubio kontrolu nad svojim prethodnim timom koji je kupio bogati kanadski magnat Volter Volf. Vilijams je imao viziju, ali i partnera u Patriku Hedu, mladom inženjeru čiji su dizajnerski koncepti obećavali revoluciju u aerodinamici i čvrstini šasije. Džons je prepoznao strast i posvećenost ovog dvojca i odlučio da potpiše ugovor za sezonu 1978. godine, iako su mnogi smatrali da je to bio korak unazad u njegovoj karijeri.

Prva zajednička sezona bila je proces učenja i razvoja. Bolid FW06 je bio solidan i mehanički pouzdan, ali nije mogao u potpunosti da parira revolucionarnim Lotusovim automobilima sa efektom tla koje je dizajnirao Kolin Čepmen. Ipak, Džons je svojim lavovskim srcem i agresivnim stilom uspeo da izvuče maksimum iz automobila, osvojivši drugo mesto u Americi i završivši sezonu na obećavajućem jedanaestom mestu u generalnom plasmanu. Ono što je bilo važnije od bodova bila je hemija unutar tima; Hed i Džons su govorili istim, direktnim jezikom, bez diplomatskih ustručavanja, što je omogućilo brz razvoj bolida.

"Nikada nisam mario za politiku ili medijske igre. Moj posao je bio da pritisnem gas do daske i stignem prvi do cilja. Sve ostalo je bilo sporedno." – Alan Džons.

Godine 1979. Patrik Hed je predstavio legendarni bolid FW07, koji je savršeno primenio principe efekta tla i aerodinamičkog pritiska. Iako je prva polovina sezone bila obeležena problemima sa pouzdanošću novih komponenti, u drugoj polovini godine Džons je bio prosto nezaustavljiv. Osvojio je četiri pobede u poslednjih šest trka (u Kanadi, Velikoj Britaniji, Nemačkoj i Italiji). Iako je titula te godine pripala Džodiju Šekteru u Ferariju, svima u padoku je bilo jasno da su Vilijams i Alan Džons postali sila koja će dominirati narednih godina.

Šampionska kampanja 1980. godine i nepokolebljiva dominacija

Sezona 1980. počela je sa jasnim ciljem – osvajanje titule prvaka sveta za vozače i konstruktore. Williams FW07B je bio dodatno rafinisan, brži i znatno pouzdaniji nego prethodnih godina. Džonsov glavni konkurent bio je Nelson Pike (Nelson Piquet) u Brabamu, mladi Brazilac koji je predstavljao novu generaciju vozača. Borba između ove dvojice trkača bila je obeležena sukobom stilova i temperamenata: Džonsov sirovi, fizički i beskompromisni stil protiv Pikeove taktičke proračunatosti i tehničkog lukavstva.

Džons je sezonu otvorio pobedom na Velikoj nagradi Argentine, pokazujući svima da ne planira da prepusti ništa slučaju. Tokom cele godine demonstrirao je neverovatnu konstantnost, završavajući trke na podijumu čak i kada bolid nije bio u savršenom stanju ili kada su ga mučili problemi sa gumenim zaptivkama na šasiji. Ključni trenuci sezone odigrali su se na severnoameričkom kontinentu krajem godine. Na trci u Kanadi, na stazi u Montrealu, došlo je do dramatičnog sudara na samom startu između Džonsa i Pikea. Trka je prekinuta, a u ponovljenom startu Pikeov Brabam je otkazao, što je Džonsu širom otvorilo vrata ka pobedi i osvajanju titule.

Trijumfom u Kanadi i potom na finalnoj trci u Votkins Glenu (SAD), Alan Džons je zvanično postao šampion sveta za 1980. godinu. Bilo je to ostvarenje životnog sna za dečaka iz Melburna koji je krenuo u Evropu sa samo nekoliko funti u džepu. To je bio i istorijski trenutak za Frenka Vilijamsa, koji je od tima sa samog dna i dugova stigao do vrha motosport sveta. Džons je te sezone zabeležio pet pobeda i ukupno deset podijuma, demonstrirajući dominaciju kakva dugo nije viđena u šampionatu.

Rivalstvo sa Karlosom Rojtemanom i unutrašnje tenzije

Odbraniti titulu je često teže nego osvojiti je prvi put, a Džons je to osetio na sopstvenoj koži tokom 1981. godine. Za njegovog klupskog kolegu postavljen je iskusni i izuzetno brzi Argentinac Karlos Rojteman (Carlos Reutemann). Frenk Vilijams je želeo jak vozački par kako bi osigurao konstruktorsku titulu, ali je stvorio tempiranu bombu u sopstvenoj garaži. Džons je sebe video kao neprikosnovenog broja jedan u timu koji je on postavio na noge, dok Rojteman nije imao nikakvu nameru da bude prateći vokal bilo kome, verujući da i sam poseduje šampionski kalibar.

Tenzije su eksplodirale već na drugoj trci sezone u Brazilu, na stazi u Rio de Žaneiru. Tokom trke koja je vožena po jakom tropskom pljusku, Rojteman je vodio ispred Džonsa. Iz boksa Vilijamsa pokazana je tabla sa jasnim naređenjem da Rojteman prepusti poziciju aktuelnom šampionu Džonsu. Argentinac je hladnokrvno ignorisao znakove i prošao kroz cilj kao pobednik. Džons je bio besan, osećajući se izdanim od strane sopstvenog tima i kolege sa kojim je delio garažu. Odbio je da se pojavi na podijumu, a taj događaj je trajno podelio ekipu Vilijamsa na dva neprijateljska tabora koja su odbijala međusobnu komunikaciju.

Iako je FW07C i dalje bio konkurentan, unutrašnji sukob je pojeo kreativnu energiju tima. Džons i Rojteman su otimali bodove jedan drugom tokom čitave sezone, što je na kraju išlo na ruku Nelsonu Pikeu u Brabamu. Na poslednjoj trci sezone u Las Vegasu, na parkingu hotela Cezares Palas, Rojteman je imao veliku šansu da osvoji titulu, ali je Džons vozio trku svog života, potpuno ignorišući poziciju i interese svog klupskog kolege. Džons je pobedio na toj trci, dok je Rojteman ostao bez bodova i titule koja je otišla u ruke Pikea. Bio je to gorak i buran kraj jedne velike ere u timu Vilijams.

Iznenadno povlačenje i povratak koji je zasenio staru slavu

Razočaran politikom unutar sporta, sukobom sa Rojtemanom i umoran od stalnih putovanja i medijskih obaveza, Alan Džons je šokirao javnost objavom da se povlači iz Formule 1 na kraju sezone 1981. Otišao je na svoju farmu u Australiji, nameravajući da uživa u mirnom životu i plodovima svog rada. Međutim, trkački gen se nije mogao tako lako umiriti u čoveku koji je ceo život posvetio brzinama. Već 1983. godine prihvatio je ponudu tima Erouz (Arrows) za učešće na trci na stazi Long Bič, ali je brzo shvatio da nije dovoljno fizički spreman i da mu nedostaje stari žar za vožnju na toj trci.

Pravi, ozbiljniji pokušaj povratka usledio je krajem 1985. godine kada je američki preduzetnik Karl Has (Carl Haas) osnovao novi tim sa ogromnom podrškom kompanije Ford. Projekat Lola-Haas je delovao izuzetno ambiciozno na papiru, sa velikim finansijskim sredstvima i modernim inženjerskim kadrom. Džons je privučen velikim budžetom i obećanjem da će ponovo imati konkurentan bolid sa kojim može da se bori za pobede. Nažalost, realnost je bila potpuno drugačija od obećanja. Bolid je bio pretežak, aerodinamički neefikasan, a Fordov V6 turbo motor je kasnio sa razvojem i patio od nedostatka pouzdanosti.

Tokom sezone 1986. Džons se borio sa tehničkim problemima i bolidom koji jednostavno nije mogao da se nosi sa vodećim timovima poput Meklarena, Vilijamsa i Lotusa. Najbolji rezultat sezone bilo je četvrto mesto na Velikoj nagradi Austrije, stazi koja mu je uvek ležala zbog brzih krivina i konfiguracije. Shvativši da su se vremena promenila, da tehnologija Formule 1 zahteva potpuno drugačiji, računarski i analitički pristup vožnji, Džons se na kraju te godine definitivno povukao iz šampionata, ostavljajući iza sebe nasleđe pravog, beskompromisnog šampiona iz prošlih vremena.

Legat i uticaj nepokolebljivog Australijanca na moderan sport

Značaj Alana Džonsa za istoriju Formule 1 prevazilazi puku statistiku od jedne šampionske titule i 12 pobeda[^1]. On je bio prototip modernog, fizički pripremljenog profesionalnog sportiste u vreme kada su mnogi vozači i dalje tretirali F1 kao opasan hobi. Njegov režim treninga, koji je osmislio kako bi izdržao brutalne G-sile u bolidima sa efektom tla, postavio je nove standarde za sve koji su došli posle njega. On je pokazao da vrhunski talenat mora biti uparen sa vrhunskom fizičkom spremnošću.

Džons je takođe postavio temelje onoga što danas zovemo "Vilijams mentalitet" – fokus isključivo na performanse bolida, inženjersku izvrsnost i direktnu komunikaciju bez skrivenih namera i političkih igara. Frenk Vilijams je često isticao da je Alan Džons bio idealan vozač za njegov tim jer nikada nije tražio izgovore u tehnici, već je uvek davao 100 odsto svojih mogućnosti na stazi, bez obzira na uslove. Njegov doprinos uspostavljanju tima Williams kao jedne od tri najveće ekipe u istoriji Formule 1 je nemerljiv i večan.

Nakon povlačenja iz aktivnog trkanja, Džons je ostao aktivan u svetu motorsporta kao stručni konsultant i TV komentator u Australiji. Njegove oštre, analitične i često duhovite opaske i dalje privlače pažnju ljubitelja brzine širom sveta. On ostaje poslednji australijski svetski šampion u Formuli 1, figura koja inspiriše nove generacije vozača iz te zemlje, poput Marka Vebera (Mark Webber) i Danijela Rikarda (Daniel Ricciardo), koji su uvek isticali Džonsa kao svog najvećeg uzora i čoveka koji im je pokazao da je nemoguće zapravo dostižno uz dovoljno truda i volje.

[^1]: Alan Džons je tokom karijere nastupio na 116 trka za Veliku nagradu, osvojivši 6 pol pozicija i ostvarivši 13 najbržih krugova.