Niki Lauda: čelični povratnik i trostruki šampion koji je prevario smrt

Retko ko je u istoriji svetskog sporta personifikovao snagu ljudske volje, hladnu inteligenciju i apsolutni profesionalizam kao Andreas Nikolaus „Niki“ Lauda. Austrijski vozač nije bio samo trkač; on je bio analitički genije koji je bolid posmatrao kao produžetak sopstvenog uma i tela. Njegov pristup trkanju bio je lišen svake romantike – za njega je brzina bila kalkulacija, a rizik nešto što se mora svesti na najmanju moguću meru. Kada ga je sudbina stavila na najveći mogući test u plamenu Nirburgringa 1976. godine, Lauda nije samo preživeo povrede koje su lekari proglasili fatalnim, već se vratio u kokpit sa nezalečenim ranama kako bi odbranio svoju čast. Njegov povratak i kasniji uspesi učinili su ga jednom od najvećih ikona dvadesetog veka.

Početak karijere pod teretom bankarskih dugova i sumnji porodice

Niki Lauda je rođen 22. februara 1949. godine u Beču, u veoma bogatoj i uticajnoj austrijskoj porodici industrijalaca i bankara. Njegov deda, Hans Lauda, bio je jedan od vodećih poslovnih ljudi u zemlji. Porodica je imala stroge planove za mladog Nikija, očekujući da krene njihovim stopama u svet visokih finansija i biznisa. Međutim, Lauda je rano razvio opsesiju automobilima i brzinom. Kada je saopštio porodici da želi da postane profesionalni trkač, naišao je na apsolutni zid odbijanja. Deda Hans je čak iskoristio svoj uticaj u austrijskim bankama kako bi sprečio Nikija da dobije sponzorske kredite.

Lauda je, pokazujući tvrdoglavost koja će mu kasnije definisati karijeru, prekinuo sve kontakte sa porodicom. Odlučio je da sam finansira svoj put. Uzeo je ogroman životni osiguravajući kredit kod jedne banke kako bi kupio mesto u timu March u Formuli 2 za sezonu 1971. godine. Njegov napredak bio je brz, ali su finansijski dugovi rasli brže od rezultata. Godine 1973. bio je prinuđen da uzme novi kredit kako bi obezbedio sedište u timu BRM u Formuli 1. Bio je to ogroman rizik: da nije uspeo da se dokaže te sezone, bankrotirao bi i njegova karijera bi bila gotova pre nego što je praktično i počela.

Na njegovu sreću, na stazi Spa-Frankoršam 1973. godine, Lauda je odvezao sjajnu trku i privukao pažnju svog timskog kolege Kleja Regaconija. Kada je Regaconi na kraju sezone potpisao za Ferrari, preporučio je mladog Austrijanca legendarnom Encu Ferariju (Enzo Ferrari). Enco je verovao proceni svog vozača i potpisao ugovor sa Laudom za sezonu 1974. godine, ponudivši mu platu koja je bila dovoljno velika da Niki otplati sve svoje nagomilane bankarske dugove.

Prelazak u Skuderiju i povratak Ferarija na krov sveta

Kada je Lauda stigao u Maranelo krajem 1973. godine, zatekao je tim u potpunom rasulu. Ferrari nije osvojio titulu šampiona od 1964. godine sa Džonom Sertisom, a bolidi su bili teški i nekonkurentni. Lauda je odmah počeo da radi sa legendarnim inženjerom Maurom Forgijerijem (Mauro Forghieri) i mladim menadžerom tima Lukom di Montecemolom (Luca di Montezemolo). Njegov pristup je bio revolucionaran: provodio je sate i sate na privatnoj stazi Fiorano testirajući delove, insistirajući na smanjenju podupravljanja i poboljšanju odziva motora. Kada je prvi put probao bolid, Lauda je iskreno rekao Encu Ferariju da je auto "sr**e", obećavši da će ga učiniti bržim za sekundu ako mu daju slobodne ruke.

To obećanje je ispunio. U sezoni 1974. Lauda je zabeležio svoju prvu pobedu na VN Španije, a potom i u Holandiji. Iako je zbog nekoliko grešaka i mehaničkih kvarova izgubio titulu te godine, postavio je temelje za dominaciju. Sezona 1975. bila je čista demonstracija sile. Novi bolid Ferrari 312T bio je tehničko savršenstvo sa poprečno postavljenim menjačem. Lauda je dominirao šampionatom, pobedivši na trkama u Monaku, Belgiji, Švedskoj, Francuskoj i SAD. Osvojio je svoju prvu šampionsku titulu, vrativši Ferrari na krov sveta nakon jedanaest sušnih godina i postavši apsolutni heroj Italije i Austrije.

„Ferrari je za mene bio posao, a ne religija. Mnogi vozači su dolazili u Maranelo sa strahopoštovanjem prema Encu Ferariju. Ja sam ga poštovao, ali sam pre svega tražio brz automobil. Ako auto nije bio brz, ime na njemu mi ništa nije značilo.“[^1]
— Niki Lauda o svom pragmatičnom odnosu sa Encom Ferarijem.

Lauda je bio na vrhuncu moći. Njegov analitički um i kompjuterska preciznost doneli su mu nadimak "Pacov" (zbog specifičnog izgleda prednjih zuba), ali i duboko poštovanje svih rivala. Sezona 1976. trebala je da bude rutinska odbrana titule, s obzirom na to da je Ferrari bio ubedljivo najbrži bolid na gridu.

Pakao Nirburgringa i čudo koje je šokiralo medicinski svet

Sezona 1976. počela je Laudinom apsolutnom dominacijom. Pobedio je na četiri od prvih šest trka i stvorio ogromnu bodovnu prednost u odnosu na Džejmsa Hanta u McLarenu. Karavan je stigao na VN Nemačke na stazu Nirburgring Nordsšlajfe, stazu dugačku preko 22 kilometra, poznatu kao „Zeleni pakao“. Lauda je bio veoma zabrinut za bezbednost na toj stazi. Pre trkačkog vikenda, organizovao je sastanak vozača na kojem je tražio bojkot trke zbog nedostatka medicinskog osoblja, vatrogasaca i bezbednosnih barijera na tako dugom krugu u slučaju kiše. Većina vozača je, predvođena Hantom, glasala protiv bojkota, smatrajući da Lauda samo želi da sačuva svoju prednost.

Trka je počela 1. avgusta 1976. godine po vlažnoj stazi koja se brzo sušila. U drugom krugu, na brzom desnom zavoju pre mesta Bergverk, Laudin Ferrari je iznenada izgubio kontrolu, verovatno usled loma zadnjeg ogibljenja, udario u zaštitni nasip i zapalio se. Bolid se odbio nazad na stazu, gde je na njega naleteo bolid Breta Lungera. Lauda je ostao zarobljen u plamenu koji je dostizao temperaturu od preko 800 stepeni Celzijusa. Njegova kaciga je spala tokom udarca, ostavljajući njegovo lice izloženo direktnoj vatri.

Nekoliko hrabrih vozača – Arturo Merzario, Gaj Edvards, Bret Lunger i Harald Ertl – zaustavilo je svoje bolide i uletelo u plamen kako bi izvukli onesvešćenog Austrijanca. Lauda je proveo skoro minut i po u zapaljenom kokpitu udišući toksične gasove sagorevanja plastike i staklenoplastike. Prevezen je u bolnicu u Adenauu, a potom u kliniku u Ludvigshafenu sa teškim opekotinama trećeg stepena na glavi i licu, i kritično oštećenim plućima. U bolnici mu je katolički sveštenik očitao poslednju pričest, a lekari su davali minimalne šanse da će preživeti noć.

Legendarno rivalstvo sa Džejmsom Hantom i povlačenje iz sporta

Ono što je usledilo smatra se najvećim povratkom u istoriji sporta. Dok je ležao u bolnici, gledajući na televiziji kako Džejms Hant pobeđuje i smanjuje bodovnu prednost, Lauda je doneo odluku da ne želi da odustane. Podvrgao se bolnim tretmanima čišćenja pluća bronhijalnom pumpom i operacijama presađivanja kože sa butine na lice. Samo 42 dana nakon što je prevario smrt, Niki Lauda se pojavio u padoku staze Monca za Veliku nagradu Italije. Njegove rane su i dalje krvarile, a ispod specijalne kacige morao je da nosi zavoje natopljene krvlju. Uprkos strahu koji je priznao da je osećao na prvom treningu, trku je završio na neverovatnom četvrtom mestu.

Borba za titulu te 1976. godine rešavala se na poslednjoj trci sezone u Japanu, na stazi Fudži, pod nezapamćenim monsunskim pljuskom. Staza je bila natopljena vodom, a vidljivost je bila ravna nuli. Nakon samo dva kruga, Lauda je odlučio da parkira svoj bolid u boks. Izjavio je da je život važniji od titule i da ne želi da gine radi televizijskog prenosa. Hant je nastavio trku, završio kao treći i osvojio titulu sa jednim bodom prednosti. Enco Ferari je bio besan zbog Laudine odluke da odustane, što je trajno narušilo njihove odnose.

Ipak, u sezoni 1977. Lauda je dokazao ko je gazda. Vozeći sa hladnim profesionalizmom, uprkos konstantnim opstrukcijama unutar tima od strane rukovodstva koje je favorizovalo Karlosa Rojtemana, osvojio je svoju drugu titulu šampiona tri trke pre kraja sezone. Odmah nakon što je osigurao titulu, saopštio je Encu Ferariju da napušta tim. Prešao je u Brabham kod Bernija Eklstona za sezone 1978. i 1979. godine. Međutim, Brabhamovi bolidi sa Alfa Romeo motorima bili su brzi ali nepouzdani. Tokom treninga za VN Kanade 1979. godine, Lauda je iznenada parkirao auto, izašao iz kokpita i rekao Eklstonu da mu je dosadilo da se „vozi u krug“ i da se povlači kako bi se posvetio svojoj novoj avio-kompaniji Lauda Air.

Povratak u Meklaren i osvajanje treće krune za pola boda

Lauda je proveo dve godine gradeći svoju avio-kompaniju, ali su finansijski izazovi ponovo kucali na vrata. Godine 1982. Ron Denis (Ron Dennis), ambiciozni šef tima McLaren, ponudio mu je ogroman novac da se vrati na stazu. Denis je želeo Laudino iskustvo i harizmu kako bi pomogao timu da se vrati na pobedničke staze sa novim sponzorom Marlboro. Mnogi su sumnjali da tridesetrogodišnji Austrijanac nakon dvogodišnje pauze može biti konkurentan. Lauda je tražio ugovor na samo četiri trke kako bi dokazao sebi i drugima da je i dalje brz. Na svojoj trećoj trci nakon povratka, na VN Zapadne Amerike u Long Biču, zabeležio je pobedu, ućutkavši sve kritičare.

Sezona 1984. donela je vrhunac njegove druge trkačke faze. McLaren je te godine imao dominantan bolid MP4/2 sa Porsche TAG turbo motorom. Laudin timski kolega bio je mladi i ekstremno brzi Francuz Alen Prost (Alain Prost). Prost je bio znatno brži u kvalifikacijama, ali je Lauda koristio svoje bogato trkačko iskustvo i fokusirao se isključivo na podešavanje bolida za samu trku. Bila je to taktička šahovska partija tokom čitave sezone.

Odluka o šampionu pala je ponovo u Estorilu na VN Portugala. Prostu je bila potrebna pobeda uz uslov da Lauda završi na trećem mestu ili lošije. Prost je pobedio, ali je Lauda nakon starta sa jedanaeste pozicije uspeo da se probije kroz grid i završi kao drugi. Osvojio je svoju treću titulu šampiona za samo pola boda prednosti u odnosu na Prosta (72 naspram 71.5 bodova), što je i danas najtesnija margina u istoriji Formule 1. Ova titula bila je konačni dokaz da inteligencija i iskustvo mogu da nadmaše čistu brzinu.

Život posle kokpita: avijacija, preduzetništvo i stvaranje moćnog Mercedesa

Nakon što se definitivno povukao iz aktivnog trkanja na kraju sezone 1985. godine, Lauda se posvetio svojoj strasti prema letenju. Sam je upravljao avionima svoje kompanije Lauda Air kao licencirani pilot komercijalnih letova. Njegov život je ponovo uzdrman tragedijom 1991. godine kada se Boeing 767 njegove kompanije srušio u Tajlandu usled tehničkog kvara na potisniku, odnevši 223 života. Lauda je lično otišao na mesto nesreće, istražio uzroke i vršio pritisak na Boeing sve dok kompanija nije priznala krivicu za konstruktorsku grešku, pokazujući istu analitičku posvećenost detaljima kao i u auto-sportu.

Ipak, Formula 1 nikada nije izašla iz njegove krvi. Radio je kao konsultant za Ferrari devedesetih godina, potom je vodio tim Jaguar početkom dvehiljaditih, ali je njegov najveći post-trkački uspeh došao sa timom Mercedes. Godine 2012. imenovan je za neizvršnog predsednika Mercedes AMG Petronas tima. Lauda je bio ključni čovek koji je ubedio Luisa Hamiltona (Lewis Hamilton) da napusti McLaren i pređe u Mercedes krajem 2012. godine, što je pokrenulo najdominantniju eru jednog vozača i tima u istoriji ovog sporta. Njegova crvena kačket, koji je nosio kako bi sakrio ožiljke od opekotina, postao je simbol autoriteta i mudrosti u padoku Formule 1.

Niki Lauda je preminuo 20. maja 2019. godine u Beču, u 70. godini života, nakon dugog perioda narušenog zdravlja koje je bilo direktna posledica povreda iz 1976. godine (uključujući dve transplantacije bubrega i transplantaciju pluća). Sahranjen je u trkačkom odelu tima Ferrari, a na njegovoj sahrani u katedrali Svetog Stefana okupio se ceo vrh svetskog motosporta i države Austrije. Otišao je čovek koji je dokazao da se granice života i smrti mogu pomeriti ako je um dovoljno jak i fokusiran na cilj.

[^1]: Laudin pragmatični pristup doneo mu je poštovanje, ali i neprijatelje u tradicionalnom italijanskom okruženju koje je tražilo apsolutnu lojalnost brendu Ferrari.

Često postavljana pitanja (FAQ)

Na kojoj stazi je Niki Lauda preživeo tešku nesreću 1976. godine?

Preživeo je tešku nesreću na stazi Nirburgring Nordsšlajfe u Nemačkoj, tokom drugog kruga trke održane 1. avgusta 1976. godine. Ta staza je u to vreme bila poznata po svojoj dužini od 22.8 kilometara i izuzetno lošim bezbednosnim standardima.

Sa kojim timovima je Lauda osvajao titule šampiona?

Lauda je jedini vozač u istoriji Formule 1 koji je osvajao titule sa dva najveća rivalska tima: Ferrarijem (dve titule, 1975. i 1977. godine) i McLarenom (jednu titulu, 1984. godine).

Zašto je Lauda odustao na trci u Japanu 1976. godine?

Odustao je jer su vremenski uslovi na stazi Fudži bili izuzetno opasni, sa monsunskom kišom i gustom maglom. Lauda je procenio da je rizik po život preveliki i parkirao je bolid izjavivši da njegova odluka nema veze sa borbom za titulu, već sa zdravim razumom.

Kakvu je ulogu Niki Lauda imao u modernoj eri Formule 1?

Od 2012. godine pa sve do svoje smrti 2019. godine, Lauda je bio neizvršni predsednik tima Mercedes AMG. Bio je ključni posrednik u dovođenju Luisa Hamiltona u tim i jedan od glavnih arhitekata Mercedesove dominantne ere u hibridnoj eri.