Jenson Button: šampionski ples autsajdera u belom bolidu Brawn GP-ja

Dečak iz Somerseta sa snovima o brzini

Priča o Jensonu Buttonu (Dženson Baton) počinje u idiličnom, ali trkački izuzetno hladnom Somersetu, gde je njegov otac John Button, nekadašnji reli-kros vozač i strastveni zaljubljenik u miris spaljenih guma, prepoznao plamen u očima svog sina. John je bio ne samo roditelj već i apsolutni stub Jensonove karijere, čovek koji je prodao sve što je posedovao i žrtvovao sopstveni komfor kako bi finansirao sinovljev karting uspon na britanskoj sceni. Jenson je vrlo brzo pokazao nesvakidašnji talenat – njegov stil vožnje od najranijih dana nije bio agresivan, sirov i destruktivan, već hirurški precizan, tečan i neverovatno gladak. Dok su drugi mladi vozači agresivno napadali ivičnjake, proklizavali i trošili gume u želji za brzinom, Button je klizio kroz krivine sa lakoćom koja je posmatrače ostavljala bez daha, podsećajući na legendarne asove iz zlatne ere motosporta.

Nakon impresivnih rezultata u britanskom i evropskom kartingu, a potom i u izuzetno konkurentnoj britanskoj Formuli 3, usledio je trenutak koji će mu potpuno promeniti životni put. Sir Frank Williams, večiti vizionar i kockar sa mladim talentima koji je uvek prepoznavao sirovi dragulj, odlučio je da pruži priliku dvadesetogodišnjem Buttonu za sezonu 2000. godine nakon tajnog testiranja gde je Jenson prosto deklasirao iskusnije konkurente. Mnogi stručnjaci u paddocku smatrali su da je Button premlad, nedovoljno fizički spreman i neiskusan za surovu arenu najbržeg cirkusa na svetu. Mediji su ga odmah, zbog njegovog privlačnog izgleda i brzog ulaska u svet glamura, proglasili "plejbojem" koji će brzo sagoreti pod reflektorima. Ipak, u svom Williams-BMW bolidu, Jenson je pokazao neverovatnu zrelost za svoje godine. Osvajao je važne bodove na teškim stazama i ravnopravno parirao mnogo iskusnijem klupskom kolegi Ralfu Schumacheru. Njegov debi je bio obećavajući i pun svetlih momenata, ali niko tada nije mogao da nasluti koliko će zapravo dug, trnovit i pun razočaranja biti njegov put do samog vrha sveta Formule 1.

Godine lutanja i propuštenih šansi

Nakon izvanredne debitantske sezone u Williamsu, Button je morao da napusti tim zbog ugovornih obaveza i pređe u Benetton, koji je u tom trenutku bio u bolnoj tranziciji ka fabričkom Renault timu. Ove dve godine pod čeličnom rukom temperamentnog Flavija Briatorea bile su verovatno najteži period u Jensonovoj ranoj karijeri. Briatore ga nije štedeo, javno ga je kritikovao u medijima, nazivajući ga "playboyem koji više pažnje posvećuje skupim jahtama i devojkama nego radu sa inženjerima i pripremama na stazi". Bolidi koje je vozio bili su izuzetno nekonkurentni, spori i nepouzdani, a Buttonovo samopouzdanje je u tom periodu palo na istorijski minimum, pa se činilo da će se njegova karijera ugasiti pre nego što je pošteno i počela.

Ipak, prelazak u BAR Hondu 2003. godine doneo je preko potreban preokret i spas karijere. U tom timu Button je počeo da gradi status neprikosnovenog lidera i vozača oko kojeg se gradi cela operacija. Godina 2004. bila je statistički impresivna i pokazala je pun potencijal mladog Britanca. Button je osvojio čak deset podijuma i završio na trećem mestu u generalnom plasmanu šampionata, odmah iza apsolutno nedodirljivih bolida Ferrarija koje su vozili Michael Schumacher i Rubens Barrichello. Međutim, ona najvažnija stepenica pobedničkog postolja i dalje mu je izmicala, a medijski pritisak u Velikoj Britaniji bio je ogroman. Javnost je očajnički želela novog šampiona nakon ere Damona Hilla, a Buttona su počeli da etiketiraju kao večitog talenta koji jednostavno nema "ono nešto" što je potrebno da se prelomi trka i zabeleži pobeda. Prva pobeda stigla je konačno 2006. godine na kišom natopljenoj Velikoj nagradi Mađarske. Krenuvši sa tek 14. pozicije zbog kazne za promenu motora, Button je odvozao taktički i vozački savršenu trku u katastrofalnim vremenskim uslovima, dokazujući svima da je neprikosnoveni kralj promenljivog vremena na stazi. Nažalost, nakon tog uspeha usledile su dve izuzetno teške godine sa Hondom, čiji su bolidi za 2007. i 2008. godinu bili aerodinamički promašaji i nalazili se na samom začelju grida, što je kulminiralo iznenadnim i šokantnim povlačenjem japanskog giganta iz sporta krajem 2008. godine.

Čudo iz pepela zvanog Brawn GP

Kada je Honda u decembru 2008. godine, usred globalne ekonomske krize, zvanično saopštila da momentalno gasi sve svoje operacije u Formuli 1, Jenson Button se našao pred ponorom. Njegova karijera je praktično bila završena, bez važećeg ugovora i bez slobodnih mesta u drugim timovima za predstojeću sezonu. Ipak, genijalni inženjer i strateg Ross Brawn odbio je da prihvati poraz i raspusti stotine radnika u fabrici u Brackleyju. Kupio je ekipu za simboličnu cenu od jedne funte i preimenovao je u Brawn GP. Sa minimalnim finansijskim sredstvima, bez ijednog sponzora na vidiku i sa Mercedesovim motorom koji je u poslednjem trenutku integrisan u šasiju prvobitno dizajniranu za Hondin agregat, bolid Brawn GP BGP 001 je izašao na prve testove.

"Kada smo prvi put testirali bolid u Barceloni, pogledao sam vremena i rekao inženjerima da nešto nije u redu sa štopericom. Nismo mogli da verujemo koliko smo brzi. Znali smo da imamo nešto posebno, ali nismo smeli nikome da kažemo da ne bismo privukli pažnju konkurencije." – Jenson Button [^1]

Tajna ove neverovatne brzine ležala je u revolucionarnom i kontroverznom dvostrukom difuzoru (double diffuser), aerodinamičkom rešenju koje je stvaralo ogroman nivo aerodinamičkog potiska na zadnjem delu bolida, omogućavajući neverovatne brzine u krivinama. Dok su se ostali bogati timovi žalili FIA-i i pokušavali da ospore legalnost ovog rešenja, Brawn GP je dominirao predsezonskim testiranjima. Potpuno beli bolid bez sponzorskih oznaka izgledao je kao sablast na stazi, ali je ostavljao sve konkurente daleko iza sebe. Button je morao da pristane na drastično smanjenje plate i samostalno finansira svoja putovanja kako bi pomogao timu da preživi početne mesece, ali ta žrtva se isplatila na najspektakularniji mogući način.

Sezona života i taktičko savršenstvo

Početak sezone 2009. izgledao je kao savršen scenario za holivudski sportski film. Jenson Button je trijumfovao na šest od prvih sedam trka u šampionatu (Australija, Malezija, Bahrein, Španija, Monako i Turska). Njegova vožnja bila je oličenje kontrole, elegancije i apsolutne sinergije sa bolidom. U Monaku je demonstrirao apsolutnu dominaciju na uskim ulicama kneževine, a slika Buttona kako trči niz ceo startno-ciljni pravac u punoj opremi nakon što je greškom parkirao bolid na pogrešnom mestu posle pobede postala je jedan od najupečatljivijih i najsimpatičnijih trenutaka u modernoj istoriji ovog sporta.

Međutim, drugi deo sezone doneo je dramatičan preokret i ogromnu tenziju. Bogati timovi poput Red Bulla i McLarena razvili su sopstvene verzije dvostrukog difuzora i uložili ogromne svote novca u razvoj, dok je Brawn GP, sa skoro praznim budžetom, počeo drastično da zaostaje. Sebastian Vettel i Mark Webber u Red Bullu postajali su sve brži i dominantniji, a Button je morao da se grčevito bori za svaki bod u svakoj trci. Pritisak javnosti i medija bio je ogroman, a Button je kasnije priznavao da je patio od teške nesanice i da je sumnja u sopstvene sposobnosti pretila da ga potpuno paralizuje. Ipak, njegova neverovatna inteligencija i sposobnost da sačuva gume i izvuče maksimum u teškim situacijama pokazale su se ključnim. Šampionska titula je konačno obezbeđena na legendarnoj i dramatičnoj trci za Veliku nagradu Brazila na stazi Interlagos. Krenuvši tek sa 14. pozicije nakon loših kvalifikacija po kiši, Button je odvozao agresivnu, hrabru i odlučnu trku, probijajući se kroz grid do pete pozicije, što je bilo sasvim dovoljno da matematički osigura šampionsku krunu trku pre kraja šampionata.

Partnerstvo sa Hamiltonom i zreli dani u McLarenu

Nakon osvajanja titule, Button je doneo izuzetno hrabru i neočekivanu odluku – napustio je Brawn GP (koji je u međuvremenu kupio Mercedes) i prešao u McLaren, gde ga je čekao domaći heroj, miljenik britanske javnosti i šampion iz 2008. godine, Lewis Hamilton. Mnogi ugledni analitičari i bivši vozači smatrali su da Button ulazi u "lavlju jazbinu" i da će ga Hamilton potpuno uništiti svojom sirovom brzinom na kvalifikacijama i stazi. Međutim, tri sezone koje su proveli zajedno u McLarenu pokazale su da je Button bio ne samo ravnopravan protivnik već u nekim trenucima i zreliji vozač koji je bolje razumeo ponašanje bolida i guma pod novim pravilima.

Tokom te tri godine zajedničkog voženja, Button je uspeo da osvoji više bodova od Hamiltona u ukupnom zbiru, što je podvig koji je malo ko uspeo da ponovi u karijeri protiv jednog od najboljih vozača svih vremena. Vrhunac Buttonove karijere u McLarenu, a po mišljenju mnogih stručnjaka i najbolja trka u celokupnoj istoriji Formule 1, bila je Velika nagrada Kanade 2011. godine u Montrealu. U trci koja je trajala preko četiri sata zbog biblijskog potopa i prekida, Button je imao sudar sa klupskim kolegom Hamiltonom, sudar sa Fernandom Alonsom, kaznu prolaska kroz boks i čak šest odlazaka u boks na zamenu guma. Našao se na apsolutno poslednjem mestu na stazi u jednom trenutku, ali je onda usledio istorijski, epski povratak. Na stazi koja se polako sušila, Button je nizao najbrže krugove, prestizao jednog po jednog rivala i u poslednjem krugu izvršio ogroman pritisak na vodećeg Sebastiana Vettela. Nemac je napravio retku grešku i proklizao sa idealne linije, a Button je hladnokrvno preuzeo vođstvo i odneo najspektakularniju i najneverovatniju pobedu u svojoj karijeri.

Legat jednog od najfinijih taktičkih umova

Jenson Button se zvanično povukao iz Formule 1 krajem 2016. godine, mada je zabeležio još jedan kratak i nostalgičan nastup na Velikoj nagradi Monaka 2017. godine kao zamena za Fernanda Alonsa koji je te godine vozio trku Indianapolis 500. Sa ukupno 306 startova u karijeri, Button ostaje upisan kao jedan od najiskusnijih, najcenjenijih i najdostojanstvenijih vozača koji su ikada kročili u paddock Formule 1. Njegova karijera je trajan dokaz da se u surovom svetu motosporta uspeh ne postiže uvek i isključivo agresijom i beskompromisnim duelima, već da inteligencija, glatko upravljanje bolidom, očuvanje tehnike i dugoročna vizija trke mogu nadvladati čak i najveće prirodne talente i sirovu brzinu.

Njegov legat leži u tome što je pokazao celom svetu kako se dostojanstveno nositi sa neuspehom, kako ostati miran pod strahovitim pritiskom medija i kako se podići sa samog dna kada vas svi otpišu. Od vozača koji je u zimu 2008. bio bez ikakvog angažmana i na pragu zaborava, do svetskog šampiona koji u jesen 2009. sa suzama u očima peva pesmu "We Are the Champions" u svom bolidu, Buttonova priča ostaje jedna od najlepših i najinspirativnijih sportskih bajki svih vremena. Danas je Button i dalje veoma aktivan u svetu auto-moto sporta, učestvuje u trkama izdržljivosti poput 24 sata Le Mansa, vozi u IMSA šampionatu i radi kao cenjeni stručni konsultant za televiziju, uvek prepoznatljiv po svom džentlmenskom ponašanju, profesionalizmu i iskrenom osmehu koji je krasio F1 paddock duže od decenije i po.

[^1]: Ross Brawn, Total Competition: Lessons in Strategy from Formula One, Simon & Schuster, 2016.